Majka je majka!

Pre neki dan, zadesila sam se na košu s nekoliko momaka… većinu sam dotad i viđala tu naokolo, ali onog najglasnijeg sam to veče videla prvi put. Većinu onoga što je pričao nisam ni slušala… međutim, onda kad sam rešila da se zapravo „uključim“, shvatila sam da je možda trebalo da počnem ranije da slušam. Tom momku majka više nije živa…  počeo je da priča kako mu nedostaje, i jedna njegova rečenica, tako jednostavna i kratka rekla je sve:„MAJKA JE MAJKA!“

Počela sam da razmišljam, koliko je zapravo sve o majci sadržano u toj jednoj reči – majka? A onda sam počela da razmišljam šta je sve meni moja majka time što mi je majka? Možda zvuči konfuzno, ali kad se zamislite…

Moja majka je meni dom 9 meseci, trbuh u kom me je čuvala dok ne ojačam za spoljni svet, kukovi rašireni da bi napravili mesta u maloj ženi kakva je bila ona. velikoj bebi kakva što sam bila ja. Moja majka je meni 9 meseci iščekivanja mog života. A onda i 52 sata porođaja i bolova bez ijednog puštenog glasa. I bez te moderne epiduralne. Takođe je i sve ljubav i zabrinutost da li ću da preživim jer sam se rodila gotovo mrtva. Pa onda nada i trud da se od svega toga oporavim.

Moja majka je meni buđenje svake noći da nahrani jedno kmečuće bepče. Povijanje. Ljuljanje. Uspavanke. Spremanje kašica. Hranjenje. Pranje pelena. Briga. Spremanje drugačijeg mleka jer nisam htela da pijem obično. Moja majka je meni heroj u vreme kad je biti majka bilo mnogo teže nego danas kad je sve dostupno.

Moja majka je meni žena koja mi je rodila brata, i time mi poklonila nešto najlepše na svetu. Isto tako je i žena koja je ostala sama sa dva mala deteta dok je otac radio u inostranstvu na 11 meseci. Koja je uspevala da drži oca hrabrim tamo daleko, a da nas odgaja ovde. Žena koja je pomagala svima, a kojoj je najmanje pomagano.

Moja majka je meni osećaj nepoznavanja gladi. Kako je rekao onaj lik na košu:“Kad imaš majku, nema šanse da budeš gladan! Ili da dođeš iz grada a da ona spava i ne pita za tebe!“
Konstantna, neprekidna briga… da li smo gladni, žedni, da li nam je hladno, toplo, što Marka boli kad mu bez anestezije ušivaju koleno, što sam ja pokidala ligamente, kad Marko vozi po lošem vremenu, kad se ja razbolim a nisam joj blizu da me čuva, što Marku srce nije u redu, što ja plačem, što ne može da pomogne više…
Majka je i neprekidni strah, podvučen negde u njenu dušu kog se otkad smo se mi rodili nikad neće rešiti.

Moja majka je meni borac, heroj, junak, prijatelj kad smo u nevolji, ratnica, učitelj, vaspitač, vodič kroz život… duša velika kao nebo, izvor bezuslovne ljubavi i podrške kakvu nikad nisam niti ću ikad osetiti.
Majka je takođe i neko ko uvek zna šta gde stoji i kako da nađe nešto što se zagubilo. Pa čak i tebe samog kad te život ošine pa ne znaš gde si se obreo i kuda dalje…

Neko ko ceo život, kad joj kažem da ne brine toliko za nas, odgovori:“ ZNAĆEŠ KAD BUDEŠ IMALA SVOJU DECU!“

A ti znaš da je sigurno u pravu, samo si previše mlad da bi tako nešto pojmio…
Kao što je uvek za sve u pravu, ali te je sramota da priznaš!

I, eto, koliko smisla u tom da je majka MAJKA!

Advertisements

Nos abrazamos…

Hay personas “abrazables”. Ya sabéis, como si hubieran nacido con ese propósito – abrazar y ser abrazados. Y lo más importante – creéis que han nacido solo para abrazaros a vosotros y vosotros solo para abrazarlos a ellos. Bueno, a lo mejor no lo sabéis. Si no tenéis una persona así – imagináosla.

Pero ¡cuidado!

No todas personas son ,,abrazables”. Hay personas que simplemente no saben abrazar. Sus manos están frías y fofas. No me gusta abrazar a esas personas. No merecen ser abrazadas, porque ni quieren ni saben abrazar con el corazón. Al final, si tienen las manos tan frías, quién sabe cómo tendrán el corazón… ¿Quién quiere estar en un abrazo frío?

Y en cuanto a esas personas ,,abrazables”… Esperad, no cuestionen la exactitud de esta palabra.  Hay muchas cosas que al parecer no tienen mucho sentido, pero las aceptamos. En lugar de eso, prestad atención a esos abrazos, imaginad uno, si ya no tenéis alguien a su lado a quien podríais abrazar.

Ese momento cuando los abrazáis, y sumergís en un lugar entre sus cuellos, manos, pelos, pechos, olores, latidos de corazón… Las abrazáis y escucháis unos suspiros deseando que el tiempo se congele y que se queden ahí donde estáis, siendo esclavos de manos de esa persona “abrazable”… y en ese momento, todo parece inmóvil. Os quedáis en medio paso, en medio de la palabra… Bueno, claro que nada va a parar solo porque vosotros dos se estáis abrazando, pero vosotros sí.

Ojalá el tiempo se detuviera…

¡Para, maldito segundo! ¡No te vayas! ¡Regresa!

Qué gilipollas… se ha ido! Un, dos, tres segundos… todos se han ido…

Y vosotros tenéis que dejaros ir… y también a esa persona…

No digáis: ,,¡Hasta pronto!”

Sino: ,,¡Hasta el próximo abrazo!”

Papá, ¡te quiero! – Tata, volim te!

Otkad sam došla u Španiju, pored kulture, okruženja i jezika, nekako najviše analiziram ljude. Upoređujem, razmišljam… Porodica u kojoj sam ima petoro dece, od kojih je samo jedno dečak – Hesus. Zašto izdvajam baš njega? Evo odgovora – kad se oprašta od oca, bilo uživo ili preko telefona, svaki put mu kaže da ga voli. Bez izuzetka. Nekad i nekoliko puta, sve dok mu otac ne odgovori da i on voli njega, kaže:“Te quiero!“

To me je dovelo do pitanja – koliko uopšte to (ne) radimo? Koliko često verbalno podsećamo voljene osobe da ih volimo?

Imam utisak da je danas postalo moderno da se emocije kriju. Kao da je to, daleko bilo, sramota! Ah, da, ima i ono da samo slabići pokazuju emocije. Ili nezreli. Ergo, za jake važe oni koji ih ne iskazuju ili, u gorem slučaju, nemaju. I ko je tu lud? Ili da pitam blaže – ko tu greši? Pretpostavljam da postoji neka zlatna sredina, ali mislim da bi ovaj tekst postao roman ako bih ušla dublje u tu problematiku. Ne smatram sebe ni baš najkompetentnijom da o tome pričam. Ovo su, na kraju krajeva, moja mala subjektivna razmišljanja… A i poenta je ionako u nečemu drugom.

Hoću da pitam, svakog ko je do ovog pitanja stigao – kada ste poslednji put ocu, majci, bratu, sestri, babi, dedi, prijatelju, itd. rekli da ga/je volite? Svaka čast onima koju jesu skorije. A oni koji nisu, da vas pitam – zašto? Je l’ sramota?
Dobro, znam, ljubav se može iskazati na sto drugih načina, ali često čujem da je mnogima teško da izgovore te dve reči. Kao da će jezik otpasti pri izgovaranju istih…Pretpostavljam da većina ljudi misli da se ljubav prema nekim ljudima podrazumeva, odnosno, da oni to već znaju, i da nema potrebe govoriti im… Ja ipak mislim da ima.

Naime, nedavno sam čitala knjigu u kojoj devojka, nakon žučne rasprave sa svojim verenikom, iznenada umre i iz ovog sveta pređe u limbo. Jedna od prvih osećanja koja su je spopala nakon saznanja da je umrla bila je i krivica što su poslednje reči koje je uputila svom vereniku pre nego što je nastradala bile ružne i u afektu. Odnosno, žalila je jer mu umesto svega toga nije rekla da ga voli…
Hesusovo neizostavno „Volim te!“ i gorepomenuti deo iz knjige naveli su me na sva ova razmišljanja…
Istina je da je život takav da nikad ne znate šta vas čeka. Nemate pojma šta vas čeka za deset godina, ni za mesec dana, ni za nedelju dana. Nekad ne znate ni šta vam narednih deset minuta nosi, ma koliko nam nekad sve delovalo pod kontrolom i isplanirano. Osobe koje su pored vas u jednom trenutku sledećeg već mogu da ne budu. Ili može da ne bude vas. Znam da zvuči okrutno, ali i sam život je takav, koliko god bio i divan. I kratak, čak i onaj koji traje sto godina.
Pre sedam godina, tek tako, iznenada, deda mi je preminuo. Pozlilo mu je, odveli su ga u bolnicu, i nakon par dana je napustio ovaj svet. Nešto što nikad sebi neću moći da oprostim je činjenica da nisam otišla da ga posetim, misleći da imam vremena i da je bolje da odem kad se oporavi. Nije se oporavio. Nisam stigla da ga vidim. Nisam stigla da ga poljubim, zagrlim i kažem mu da ga volim. Mislim da je taj osećaj jedan od onih koji najviše izjedaju dušu, i prate te do kraja života.

I sad ću možda nekome zvučati patetično, ali bože moj… Tako vam svega, govorite svojim najbližim i voljenim ljudima da ih volite. Setite se da im kažete to svaki dan. Nemojte se sa ljudim opraštati u svađi i gnevu. Moglo bi, možda će, da vam bude žao…
Dajem vam reč, nećete biti slabići.
Neće vam se niko smejati.
Ne boli…
I nije sramota!!!

Almas gemelas

A menudo escucho a la gente diciéndome que cada uno de nosotros tiene su destino, que todo está ya escrito, y que cuando me encuentre con el hombre de mi vida, mi alma gemela, lo sabré. Y entonces me pregunto – ¿cómo? Y de verdad – ¿cómo?

Estaba buscando en internet varias definiciones de almas gemelas, para que pueda poder ver las diferentes interpretaciones del término. Total, todo se reduce a esto – un alma gemela es una persona por la que sentimos un especial afecto, atracción, amor, pasión y conexión en múltiples niveles. Es la persona a que nos confiamos, que nos entiende, que nos hace sentir completos y como si nadie en la vida nos hubiera amado tanto.

Tengo esta amiga con la que a menudo discuto de varios temas, y siempre con un poco de filosofía, pero llegamos a conclusiones lógicas… Le pregunté sobre qué son las almas gemelas, ¿similares o diferentes de nosotros mismos? ¿Cómo sabemos si una persona es justo eso, nuestra alma gemela?

Ella me dijo: “Bueno, es algo idílico. Eso es un alma gemela. Todo lo que deseas, todo lo que necesitas… un cuento de hadas”.

Y quizás sea justo eso. Algo universal, pero que depende de cada persona.

Si ella tiene razón, entonces el alma gemela es realmente alguien con quien uno sueña toda su vida, un príncipe de un cuento de hadas… ¿un príncipe en un caballo blanco? (Lo sé, cualquiera diría que hoy en día al único que puedes encontrar es al caballo).

A veces no sé lo que debería ser mi alma gemela. ¿Es necesario que sea alguien como yo, que tengamos mucho en común? ¿O debería ser justo lo contrario, ya que los opuestos se atraen?

Siento dolor de cabeza al reflexionar sobre este tema, porque al final me di cuenta de que no tengo ni idea, y no tiene sentido pensar en ello, porque hasta ahora ningún chico parecía mi alma gemela, y por lo tanto, no sé qué podría esperar. Siempre pienso que cuando eso pase, o sea, cuando encuentre mi alma gemela, lo sabré. No sé cómo, pero lo sabré.

En una ocasión estaba con mi tío, dando paseo por mi ciudad natal. Era un fin de semana un poco frío, pero agradable para pasear. Así que nos pusimos a hablar sobre el tema del amor, y me contó su historia con la mujer con la que se casó. Yo le hice una pregunta: “¿Cómo sabías que ella era la mujer de tu vida?” Lo que me respondió fue: “Cuando ella me dijo que se mudaba a Belgrado, sentí un corte enorme en mi estómago… ahí fue cuando supe que me gustaba mucho, que la amaba y ¡que me iba a casar con ella!”

Así que a algunos les da un corte en el estómago.. ¿y al resto de nosotros?

Balon

Kad sam bila mala (da, da, i ja sam nekad bila mala, ko bi rekao za ovoliku devojku), obožavala sam one helijumske balone. Kupovali su mi ih na vašaru koji se svake jeseni održava u mom gradu… ne sećam se kojih su sve bili oblika, a nešto nije ni bitno sad. Ionako je poenta kod tih balona to što su tako lagani pa lebde iznad tebe malešnog, ili se lepe za plafon, i tako dalje…

Ono što ih čini još zanimljivijim je što ako ti ih ne vežu za ruku ili ako ne držiš končić čvrsto, mogu da odlete. I to tek tako, bez pozdrava, samo da se vinu i pobegnu u oblake. Liče pomalo na ljude nekad, zar ne? Nekad tako na nebu vidim balon koji proleti… i često se pitam čiji je, ko ga je ispustio, kome je pobegao? Ili ga je neko možda namerno pustio da ode?

Ne znam koliko sam godina imala kad sam se u dvorištu dedine kuće igrala svojim balonom… i tek ne znam kako mi je končić, iznenada, iskliznuo iz ruke… pokušala sam da ga stignem, ali nisam bila dovoljno visoka da ga dohvatim… on se već podigao toliko da čak ni viši od mene nisu mogli da ga vrate. I, plačljivica kakva bejah, čim sam shvatila da mi je pobegao, počela sam da plačem kao kiša, kroz suzne oči gledajući kako mi balon beži u oblake. Kao da su te suze mogle da ga vrate… Kao svaka brižna majka, moja je dotrčala preplašena, misleći da se nešto strašno desilo. Mada je meni to tad bilo i te kako strašno. Ne našavši idealan način da me uteši (a to bi bilo da mi vrati balon), rekla mi je ovako:“Nemoj da plačeš… pa znaš li gde taj balon zapravo ide sad?“ Ja joj ucveljeno odmahnuh glavom. „Ide kod Deda Mraza da mu kaže šta da ti donese za Novu godinu…“

I naravno da me je to smirilo, iako ja tad pojma nisam imala šta želim za Novu godinu, budući da je tad tek bio septembar. Ali sam tad sela na stepenik, sačekala da majka ode, i počela da želim… i pojma nemam šta sam želela, nije to sigurno bilo ništa veliko. Ni brat ni ja nikad nismo bili deca koja su htela bogznašta. Ionako je tu najbitnija bila radost čekanja poklona, ne toliko šta je taj poklon stvarno i bio. A bio je uvek nešto što smo i želeli.

Setim se tako tog balona. Gde li je otišao? Gde li se umirio, pošto je morao negde da sleti? I pitam se – treba li mi sad jedan takav balon? Da uživam u njemu malo, a onda da zaželim nešto lepo i pustim ga da to verovanje i želju negde odnese…

Pitam se i šta bih zamislila… šta je dovoljno lagano da ga nosi jedan balon, a opet značajno, veliko, i ispunjava dušu?

Svi ti mali prostori

Nešto me danas spopalo da razmišljam o gradovima… tako dok pešačim do fakulteta, a glava mi nema o čemu pametnom da misli, mene nekako nezvano spopadnu neke filozofske misli. I danas sam razmišljala o gradovima, mestima, tako tim posebnim malim prostorima koje smo sami stvorili unutar tih gradova…

Znate ono kad na primer idete parkom pa vidite tu neku klupu. Klupa k’o klupa, drugi bi rekli. Ali to nije tek neka tamo klupa. To je klupa gde ste sedeli sa tim nekim, posebnim, i prvi put se poljubili. A možda ste samo sedeli, pričali, upoznavali se i razrađivali nešto što će posle dovesti do poljupca. Na primer. I svaki put se setite te scene, te osobe, tih osećanja, ma kakva ona bila…

Ili kad idete tim istim parkom pa naiđete na taj neki kvadratni metar gde ste prvi put zagrlili nekoga. Ili ga poljubili, možda. I tad vam se prvi put prevrnuo stomak koliko je taj poljubac bio lep. Gde ste shvatili da čovek i te kako gaji leptiriće u stomaku, jer počnu da vas golicaju kao nikad dotad.

Ili taj neki ćošak, ugao dve ulice, gde ste se nekad sa nekim dogovorili da se tu nađete, prvi put? I to više nikad neće biti tek tako neki ćošak dve ulice – to će biti vaš ćošak, jer vas neko sećanje za njega vezuje. Neko lice, neka osoba, neki tamo tajanstveni osmejak i ime koji su vas osvojili.

Evo na primer, i učionice, amfiteatri, školske klupe, osnovne, srednje škole, fakulteti, sve te zgrade u koje idemo da bi učili, a sve nas drugo na njih podseća sem knjiga i učenja. Opet, i tu ste se možda zaljubili… mnogo njih jeste. Koliko je samo urezanih imena po tim klupama, zidovima, vratima toaleta. Svedoče da smo na svim tim mestima mislili na nekoga, umesto da radimo ono što bi trebalo.

Onaj košarkaški teren na kraju Velikog parka u Kragujevcu nije tek samo betonska površina prošarana linijama sa dva koša na krajevima… Tu se, pored koševa, prosulo milion dobrih fora, šala, svađa, i začelo mnogo prijateljstava… Pitam se koliko je nas kojima je to omiljeni košarkaški teren?!

Joj, a da ne pominjem autobuske i železničke stanice, aerodrome, gde ste nekoga dočekivali, ili ispraćali, pa vam broj tog nekog perona večno ostane urezan u sećanju.

Toliko je mesta označeno nečim našim, ličnim… zauvek.

Ulice nisu tek bilo kakve ulice, već ulice niz koje se proteže razgovor sa voljenom osobom…

Parkovi nisu tek neke zelene površine sa klupama i fontanama, već gomila načičkanih kvadratnih metara koji pripadaju nekome, nečijem sećanju…

I tako gradovi nisu samo gradovi… gradovi su sve ovo što sam nabrojala.

I ko zna šta još.

I ko zna kome…

Mi se ljubimo…

To ljubljenje,  prokleto neka je! Sećam se da sam, dok sam bila klinka i zaljubljivala se pet puta nedeljno, mislila da ti je za ljubljenje potrebno neko znanje, u smislu, da treba da znaš neka kao pravila, i da se svi verovatno ljube na isti fazon. Sećam se i da je po onim Bravo i sličnim teen magazinima bilo gomile saveta kako naučiti da se ljubiš…  I ja sam jako dugo bila u zabludi da ne znam da se ljubim. Verovatno je svako od nas imao te neke strahove, tipične za pubertet i doba kad se stalno preispituješ i sve bi da znaš unapred.

I onda naravno dođe vreme kada se smeješ toj smotanoj fazi svog života. Već si nekako „naučio“ da se ljubiš, jer si se zaljubljivao, možda čak i voleo, pa ti je to ljubljenje bilo sve samo ne nauka kakvom si ga nekad smatrao. Ljubljenje ti je bilo neko ludo putovanje, istraživanje, avantura, svaki put kad bi poljubio nekoga. I naravno da su ti te neke usne bile najlepše na svetu, jer kao što rekoh, u te si iste usne bio zaljubljen.

A tu gde je ljubav, tu nauke nema. I nikad je nije bilo, niti će je biti. Nema definicija, nema pravila, nema granica, a tek ne razuma.

Ubeđena sam i da je svako od nas imao taj neki prelomni trenutak u ljubljenju sa jednom (ili više osoba) kad jednostavno isključi mozak i ne razmišlja. To jednostavno ide samo od sebe. Kao neka igra… ono, ma neka ide život… ovaj, ljubljenje… čak i ako se neko loše ljubi. Svaki poljubac je nekako dobar poljubac. Uskladite se, pre ili kasnije.

Sem onih baš, baaaš smotanih, mokrih i krajnikočistećih poljubaca! Svaka čast tim ljudima koji misle da je ljubljenje jednako pokušaju da nekoga progutaju ili prebroje krajnike. Njima je možda i potrebno proslediti neka osnovna načela ljubljenja, čisto da ne bi ostali bez osoba za ljubljenje.

U svakom slučaju, nema ko ne voli da se ljubi. Sa jedne strane, imamo sve one poljupce koji su zasnovani isključivo na fizičkim potrebama, i ne uključuju nikakve emocije. To nikako ne znači da takvi poljupci nisu dobri. Naprotiv, mogu da budu jako uzbudljivi, vrući, nepoznati, obećavajući (ako znate na šta mislim)… i to ih čini posebnom kategorijom.

Sa druge strane, imamo sve te divne poljupce koji su natopljeni i ugrejani emocijama, i to ih, po mom mišljenju, čini mnogo lepšim i kompleksnijim od onih prethodnih. I ne moraju da uključe dva para usana da bi bili lepi. Pored prijateljskog poljupca u obraz, mogu biti locirani svuda redom, gde god vam padne na pamet… ili na usne…

Provuče se tu i poneko čelo, pokoji nos, rupica na obrazu…

Poneka linija koja počinje od uva i spušta se niz vrat, pa izaziva žmarce koji struje telom…

Pa sve niže, preko ramena, ključne kosti.

Grudi.

Stomaka…

I sami zamislite dalje. 😉

O Novim godinama…

Mislim da je ovo prvi put da pišem o Novoj godini. Možda i jesam pisala pre, dok mi se pisanje svodilo na domaće zadatke. Tad mi je Nova godina značila samo par stvari: okićena jelka, svetla i ukrasi po kući, vatromet tamo negde u gradu, poklon pod jelkom, sneg…

Sad mi se razmišljanje o Novoj godini svelo na neka čudna osećanja dok šetam po tom snegu ili dok obrćem snežnu kulu buljeći u figurice unutar nje. A da, i dok gledam sva ta svetla po prozorima, izlozima, ulicama… svetla, o bože, koliko volim ta svetla! Zato volim da odem u Beograd u decembru, u vreme praznika… Beograd je ionako prelep noću, još sva ta svetla i ukrasi… eh, to neko dete u meni nikad neće odrasti i odreći se radosti kad vidi ukrase i sve te boje.

I dalje se nekad ogledam u ukrasima za jelku. Tad ne vidim svoj odraz. Vidim malu Mariju, kratke kose, sa šljokicama na nosu koja ne brine ni o čemu. Igra se sa lutkom i pokušava da pojede bombonu koja bi trebalo da služi kao ukras.

Ali eto, na primer, u Deda Mraza, ne verujem. Njega sam prerasla baš rano. Prestala sam da verujem  da postoji kad sam u fioci našla ukrasni papir u kakav su bili zavijeni pokloni pod jelkom. Tad se čak nisam ni razočarala. Bila sam mala, nisam provela mnogo vremena verujući u njega pa me to nije nešto naročito dotaklo.

I evo, sad razmišljam… svi pre ili kasnije shvatimo da velikodušni, bradati čiča ne postoji. Ali, ipak ostaje neka trunka vere, u nešto. I zato svake godine, par minuta pred ponoć 31., sve želje, nadanja i snovi u meni dobiju krila, prolete kroz glavu, srce, čitavo telo! To je sve ono što tokom godine štediš u sebi, čuvaš da neko ne ukrade, nadajući se da će se ostvariti. Neke želje okačimo o zvezde padalice, neke o otpale trepavice, neke zabodemo u talog od šolje kafe, neke oduvamo sa svećicama na torti, a te velike čuvamo za ponoć 31. decembra. I dok brojiš sekunde unazad, a onda i zagrliš najbližu osobu i u uvo joj vičeš „Srećna Novaaaaaa!“, u tebi se mala verzija tebe, držeći palčeve, iz sveg srca nada da će ti ta Nova godina ispuniti sve ono što ova stara nije. Pa do sledećeg 31. u ponoć.

To me je dovelo do zaključka da je svako sam sebi Deda Mraz. Neće ti niko ući kroz dimnjak (ili ko zna šta već, ako živiš u zgradi), doneti ispunjene želje upakovane u šarene kutije, sa sve mašnom, i ćušnuti pod jelku! Moraš ti sam da se dobro izgaraviš, provučeš kroz tesan dimnjak, nagutaš čađi i odereš guzicu da bi ti se želje ostvarile. Ne, naravno da ne treba da se sad uvlačiš u dimnjake, mislila sam figurativno, da treba se pomučiš da sam sebi ostvariš sve ono čemu se nadaš…

Jer niko drugi neće!

P.S. A da, i poljubi nekoga u ponoć! Čisto da ti nešto već na početku godine sluti na dobro!

Rođendani…

Rođendani. Kad si klinac, ne kapiraš baš u potpunosti koncept celog tog zbivanja. Taj dan te svi nešto vuku za uši, cmaču te, grle te, a tebi dođe da im kažeš da prekinu da ti tegle ušne školjke jer osećaš kako će ti iste otpasti. Ali izdržiš to nekako, pošto znaš da će ti dati poklone. Otvaraš poklone odmah (sem ako ti ih majka ne skloni negde), pokušavaš da se izboriš sa ukrasnim papirom i selotejpom i pitaš se što su to tako zapakovali da ti treba duplo više snage i živaca da ih otvoriš nego što ti je stvarno na raspolaganju. Sledeći obavezni zadatak ti je da zamisliš neku lepu želju i ugasiš svećice, eventualno istrpiš da te zamažu šlagom ili nečim kremastim sa torte. Ili ako su ti gosti baš nenormalni, onda i da zagnjuriš glavu posred torte. Jer to je kul, svima sem tebi! I to su te neke ključne tačke rođendana kad ti je broj svećica na torti još uvek jednocifren, ili eventualno dok se broj završava na –aest, s tim što si tad već uveliko svestan koncepta rođendana i starenja i tako toga… Nisi nešto mnogo mudriji, da se razumemo.

Nekima rođendan nikad ne predstavlja nešto posebno, dan kao dan. Nekima zauvek ostane nešto uzbudljivo. Meni nije ni jedno ni drugo. Negde sam na sredini. Još uvek se radujem svojim rođendanima. Ne zbog poklona, već što mi prija da je jedan dan u godini stvarno moj! Ali nije više ono što mi je nekad bio, kad sam verovala da su svi ti ljudi koji mi dolaze na rođendane prijatelji. Shvatiš ko su ti stvarno prijatelji kad i posle 15 godina imaš istu osobu na svojim rođendanima, i kad i ti ideš na njene, a da ti to nije familija. Marija, ako čitaš ovo, na tebe se to odnosi. A i ne moraju to da budu prijatlji sa preko deset godina iskustva, jer ima i onih koji će te negde oko ponoći terati da im tražiš pertle u kutiji kako bi našao njihov poklon, a onda se i rasplakati nakon što vidiš sa koliko je pažnje taj poklon napravljen. Vesna, ovde se ne može niko sem tebe pronaći. Ili kad ti ne čestitaju rođendan čitav dan, da ti već pomisliš da su te zaboravili, a onda ti okače sliku kad ste bili mali, ispred torti, umazani, bucmasti i srećni. I kad shvatiš da uvek, ma kakav god bio, i gde god bio, imaš brata (ili sestru) da te voli toliko da bi život dao za tebe!

Kad shvatiš da imaš ljude koji ti nisu porodica, a koji te vole kao da jesi!

I to je to, tu je poenta rođendana. Ne u broju godina koje puniš, ne u poklonima, ne u žurkama… već u ljudima koji su oko tebe. Ali opet, ne u gomili ljudi koji će ti samo učiniti da čitav dan ne znaš kuda biješ, već u onih odabranih nekoliko, koji će ti samim svojim postojanjem u tvom životu pokazati da nešto značiš na ovom svetu, ako ne svetu direktno, onda njima, a oni su tvoj svet. Postane ti jasno, pre ili kasnije, da su ti rođendani lepi jer te podsećaju da godine prolaze, a da su voljeni ljudi i dalje tu…

I gde ćeš veće sreće od toga!

I na kraju, rođendan je i taj jedan dan kad si čitavog dana svestan da se tvoja majka pre, sada već, dvadeset i tri godine mučila pedeset i dva sata da te rodi, i da si, iako si rođen maltene mrtav i bez vazduha, nekako uspeo da preživiš.

Sačuvaj poslednji ples za mene

pint

– Problem je u meni! – rekao je i zapalio cigaretu pogleda izgubljenog negde u loše okrečenim zidovima. Posmatrala sam ga, njegovu plavkastu kosu i čuperke koji su buntovno štrčali, oči koje su bile umorne i pospane, šake i prste koji su bili zauzeti cigaretom i igranjem sa upaljačem.

-Znaš, neko bi se umorio od toga… od tog neprekidnog pokušavanja da te rastumači, složi sve tvoje deliće, prokljuvi te, šta već… – primetila sam da me je pomno slušao, ali nije znao šta da kaže. – Ja nisam umorna, ali sam prokleto blizu toga…

Slagala sam. Jesam bila umorna, odavno umorna od svega što nam se dešavalo, od njegove zatvorenosti i nedokučivosti, a ponajviše od njegovog krajnje bezobzirnog ponašanja u poslednje vreme. Ali takve smo mi žene – mazohisti. Trpeti njegovu torturu bilo je jednako sečenju samog sebe nožem, po jedan duboki rez svakog dana, a meni je odavno nestalo mesta za nove posekotine.

Večeras me nijedna nije bolela, iako bi me sve te rane zasvrbele na pogled u njegove nezainteresovane oči. On je bio u nekom svom svetu. Ponekad bi mi se činilo da ni on ne može samog sebe da razume, a kamoli ja. Najgore u svemu tome je bilo to što sam ga i pored svega toga volela više od sebe.

Ustala sam iz svoje fotelje, stresla sa sebe ljuspice laka koje sam od nervoze ogulila sa svojih noktiju i uzela mu upaljač iz ruku. Iz drvene posudice, sa stočića pored kreveta, uzela sam jedan od mirišljavih štapića – miris vanile beše – i zapalila ga. Par minuta sam stajala nepomično i posmatrala ga kroz dim štapića. On je i dalje ćutao, zamišljen, i tako lep…

– Dođi… – konačno je progovorio i pružio mi ruku.

– Nedostaješ mi. Tako mi nedostaješ… – tiho sam mu rekla i sklupčala se pored njega.

– Oprosti mi… samog sebe više ne prepoznajem. – zagrlio me je i naslonio glavu na moje rame. Delovao mi je tako slabašno i krhko, što je teško misliti za jednu osobu tako ogromnu poput njega. Osećala sam da ga nešto mori, da ga muče misli i strahovi koje nije želeo da mi kaže.

A onda me je pustio, ustao i uključio radio. Kao u scenariju nekog romantičnog i pomalo patetičnog filma, iz zvučnika radija ušunjala se lagana muzika, ona koju puštaju noću, verovatno pretpostavljajući da bi neko dvoje zaljubljenih mogli da uživaju u istoj.

– Jesi li za ples, mala? – konačno se na njegovim usnama izvio osmeh i ponovo je njegova ruka bila ispružena u mom pravcu.

Umesto odgovora, ustala sam sa kreveta, uhvatila jednom rukom rub majice praveći se da mi je haljina, a drugu pružila njemu. Na licu su mu se mešale tuga, ljubav, seta, strah, sreća… Pogled mu se gubio negde među mojim loknama i nikako mi nije uspevalo da ga uhvatim. Ljuljali smo se u ritmu te proklete muzike. Naš ples ličio je na teturanje dva deteta koja su tek prohodala – trapav, nesiguran i pun radosti. Ni on ni ja nismo više znali ko smo, šta je vreme od nas napravilo i koliko ćemo još postojati.

Slušala sam tihu muziku i ljuljuškala se naslonjena na njegovo rame. Poput deteta, sebi sam u bradu govorila:“Ne još… Samo još malo… Samo još ovaj ples…“ Još je tad mirisalo na kraj.

Samo što nijedno od nas to nije želelo da prizna.

Previous Older Entries

Follow me on Twitter