Balon

Kad sam bila mala (da, da, i ja sam nekad bila mala, ko bi rekao za ovoliku devojku), obožavala sam one helijumske balone. Kupovali su mi ih na vašaru koji se svake jeseni održava u mom gradu… ne sećam se kojih su sve bili oblika, a nešto nije ni bitno sad. Ionako je poenta kod tih balona to što su tako lagani pa lebde iznad tebe malešnog, ili se lepe za plafon, i tako dalje…

Ono što ih čini još zanimljivijim je što ako ti ih ne vežu za ruku ili ako ne držiš končić čvrsto, mogu da odlete. I to tek tako, bez pozdrava, samo da se vinu i pobegnu u oblake. Liče pomalo na ljude nekad, zar ne? Nekad tako na nebu vidim balon koji proleti… i često se pitam čiji je, ko ga je ispustio, kome je pobegao? Ili ga je neko možda namerno pustio da ode?

Ne znam koliko sam godina imala kad sam se u dvorištu dedine kuće igrala svojim balonom… i tek ne znam kako mi je končić, iznenada, iskliznuo iz ruke… pokušala sam da ga stignem, ali nisam bila dovoljno visoka da ga dohvatim… on se već podigao toliko da čak ni viši od mene nisu mogli da ga vrate. I, plačljivica kakva bejah, čim sam shvatila da mi je pobegao, počela sam da plačem kao kiša, kroz suzne oči gledajući kako mi balon beži u oblake. Kao da su te suze mogle da ga vrate… Kao svaka brižna majka, moja je dotrčala preplašena, misleći da se nešto strašno desilo. Mada je meni to tad bilo i te kako strašno. Ne našavši idealan način da me uteši (a to bi bilo da mi vrati balon), rekla mi je ovako:“Nemoj da plačeš… pa znaš li gde taj balon zapravo ide sad?“ Ja joj ucveljeno odmahnuh glavom. „Ide kod Deda Mraza da mu kaže šta da ti donese za Novu godinu…“

I naravno da me je to smirilo, iako ja tad pojma nisam imala šta želim za Novu godinu, budući da je tad tek bio septembar. Ali sam tad sela na stepenik, sačekala da majka ode, i počela da želim… i pojma nemam šta sam želela, nije to sigurno bilo ništa veliko. Ni brat ni ja nikad nismo bili deca koja su htela bogznašta. Ionako je tu najbitnija bila radost čekanja poklona, ne toliko šta je taj poklon stvarno i bio. A bio je uvek nešto što smo i želeli.

Setim se tako tog balona. Gde li je otišao? Gde li se umirio, pošto je morao negde da sleti? I pitam se – treba li mi sad jedan takav balon? Da uživam u njemu malo, a onda da zaželim nešto lepo i pustim ga da to verovanje i želju negde odnese…

Pitam se i šta bih zamislila… šta je dovoljno lagano da ga nosi jedan balon, a opet značajno, veliko, i ispunjava dušu?